Šta bi bilo sa Srbima bez puča 27. marta 1941. godine: Tri scenarija “alternativne istorije”

Danas je 80 godina od 27. marta. Objavljujemo tri scenarija za razvoj Drugog svetskog rata u Jugoslaviji u slučaju da pučisti 27. marta nisu srušili kneza Pavla. Jedno poglavlje iz knjige "Alternativna istorija Srbije", iz pera istoričara Predraga J. Markovića.
0
Profimedia, Nedeljnik

Godinama razmišljam o kontrafaktualnoj istoriji. To je istorija „šta bi bilo da (ni)je bilo”. U svetu je ovakav pristup prošlosti najčešći kod SF pisaca. Robert Haris je pisao o svetu u kome su pobedili Nemci, Filip K. Dik o SAD koje su okupirali Japanci, Pol Anderson o ratovima kroz istoriju koje vode ljudi iz budućnosti. Zemekisov filmski serijal Povratak u budućnost pokazuje alternativne istorije jedne porodice u tipičnom američkom gradiću. Od značajnih istoričara ovakvim temama se bavio Najal Ferguson, koji je u svojoj knjizi Virtuelna istorija sakupio eseje koji obrađuju razne alternativne istorijske događaje.

U našoj javnosti, prvi list koji se upustio u priču „šta bi bilo da je bilo” jeste Nedeljnik. U kratkim crtama je pokušano nabrajanje ishoda Principovog promašaja u Sarajevu.

Principov pucanj nije najzgodniji povod za alternativne istorijske priče, jer je Austrougarska u svakom slučaju nameravala da napadne Srbiju. Isto tako, sve velike sile su se oštrile za rat makar od početka 20. veka. Po mom mišljenju, najpovoljniji događaj za razigravanje kontrafaktualnih istorijskih scenarija jeste prevrat 27. marta 1941. godine. Zato što je čitav taj događaj prilično iznenadan. Za razliku od Vidovdana 1914. godine, koji je samo poslednja kap u moru kriza u odnosima Habzburške carevine i Srbije, martovski prevrat 1941. godine je prekid kontinuiteta izgradnje dobrih odnosa sa Trećim rajhom. Zemlja je privredno sasvim zavisna od Rajha, a politički pod sve većim uticajem tog moćnog suseda.

U našoj istoriji malo je protivrečnijih i sudbinskijih datuma od 27. marta 1941. godine. Od tada do danas, traju rasprave o prirodi i posledicama tog prevrata. Oni koji omalovažavaju puč tvrde da je on pretežno delo britanske obaveštajne službe. Britanci su sigurno rovarili po Jugoslaviji, u pravom obaveštajnom ratu koji su vodili sa Nemcima. Činilo se da su 25. marta, kada je Jugoslavija pristupila Trojnom paktu, pobedili Nemci. Jugoslaviji su ponuđeni povoljniji uslovi nego ostalim državama u okruženju (doduše, neki od njih su bili tajni, da se ne bi izazvalo negodovanje drugih država). Svi ozbiljni političari i vojnici bili su svesni toga da je nemoguće odoleti nemačkom napadu. Najveća i najmodernija vojska Evrope, francuska, poklekla je u blickrigu za nekoliko nedelja, leta 1940. godine.

Pad Francuske je izazvao malodušnost među jugoslovenskim političarima i ozbiljnim vojnicima. Otpala je svaka mogućnost da se ponovi zajednička saveznička borba iz Prvog svetskog rata. Posle sloma Britanaca kod Denkerka, bilo je jasno da britanska pomoć nije ostvarivo rešenje. Čak ni teško pristupačna Norveška nije mogla da odoli nemačkoj najezdi. Uz to, nijedna evropska zemlja, a pogotovo ne Srbija 1914. godine, nije imala tako složenu unutrašnjopolitičku situaciju kao Jugoslavija. Rat sa Nemačkom se činio kao zajamčeno uništavanje zemlje. Činjenica da su pučisti bili uglavnom vazduhoplovci, najpustolovniji rod vojske, a ne oprezni pešadijski generali, možda je imala svoju ulogu. Izgleda da su i Britanci početkom marta bili spremni da prihvate jugoslovensko pristupanje Trojnom paktu, pod uslovom da Jugoslavija ne saučestvuje u nemačkom napadu na Grčku.

Pred sam puč, međutim, Antoni Idn zvanično podstiče britanskog poslanika da podrži promenu jugoslovenskog režima. Britanci su investirali dosta novca u „svoje” ljude u Jugoslaviji, samo što glavni pučisti nisu bili ti ljudi, već vođe Zemljoradničke stranke Milan Gavrilović i Miloš Tupanjanin. Britanska SOE koja je tek nešto ranije osnovana, sama je širila legendu o svom učešću u puču, ne bi li podigla svoj ugled u redovima britanske administracije. Britaniji, koja je ostala usamljena u borbi sa Hitlerom, očajnički je bio potreban bilo kakav propagandni uspeh. A Srbi su prvi u Evropi izveli tu martovsku antifašističku pobunu, kao što su jedini podigli masovni ustanak u leto 1941. godine.

Naime, Kominterna je posle 22. juna pozvala sve komuniste da pomognu Sovjetskom Savezu, a među Srbima su im skočili u pomoć i komunisti, i rojalisti, i demokrate, i zemljoradnici, i popovi, rečju, ceo narod. Verovatno podstaknuti tim razvojem iz leta 1941, neki istraživači (Dedijer, Ekmečić) pominju moguće učešće SSSR-a u martovskom puču, preko Mustafe Golubića i njegovih starih drugova iz „Crne ruke”. Međutim, to ne izgleda verovatno u svetlu opšte Staljinove politike da se ne pruži nijedan povod za rat Hitleru. U svakom slučaju, nikakav britanski novac nije mogao da plati oduševljenje koje su u prevratu pokazali skoro svi činioci u političkom životu: Srpska pravoslavna crkva, čiji je sabor poslao poruku da se narod privoleo „carstvu nebeskom”, skoro svi važni političari i intelektualci, mlađi oficiri, a o studentima i đacima da i ne govorimo.

Više o ovoj analizi istorije na: nedeljnik.rs

Marketing

Ostavite komentar