“Kafkijanska atmosfera” kao svakodnevica

Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka) rođen je na današnji dan 1883. godine u Pragu.

Bio je nemački pisac, jevrejsko-češkog porekla kog kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka.

Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku, ali dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam.

Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Zamak prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija.

Transformišuća skulptura Franca Kafke u Pragu, foto: kultivisise.rs

Tokom njegovog života samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kraktih priča Razmatranje i Seoski lekar, kao i neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti.

Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti.

Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin kafkijanska atmosfera ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima.

Lucidni univerzum Franca Kafke

Ginter Anders u svojoj knjizi pod imenom Kafka: pro et contra određuje Kafku kao realističkog basnopisca i proročkog realistu, jer je tema njegovih literarnih tvorevina upravo stvaran svet. Samo je način na koji on to čini poseban i sastoji se u tome da Kafka unakažava da bi odredio, to jest, ono što je u našem svetu prividno normalno on pomera da bi nam pokazao kako je taj svet sulud, a onda upravo sa ovim suludim izgledom postupa kao sa nečim potpuno normalnim i time opisuje baš tu suludu činjenicu, da suludi svet važi kao normalan.

Ovaj postupak nije nov i koristi se u prirodnim naukama, kada se pokusni predmet stavlja u veštačku, eksperimentalnu situaciju, i cilj eksperimenta je određenje. Ovo Franc Kafka radi sa ljudima, a sličan postupak, prema Ginteru Andersu, primenjuje i Breht.

Osobeno kafkijansko svojstvo je uvođenje nenormalne situacije koja se, međutim, dalje razvija kao da je potpuno normalna, to jest njegova bića na neobične situacije reaguju sasvim bez uzbuđenja i svet se nastavlja tamo gde je stao.

Za razliku od realističke književnosti 19. veka, koja je opisivala ljude u sveukupnosti njihovog bivstvovanja, Kafkini likovi su samo i isključivo ljudi poziva. Njegovi likovi retko imaju ime i prezime. Majka je samo majka. Otac je samo otac. Sestra samo sestra. Podstanari su samo podstanari.

Prema Andersu, i ovde je Kafka istinski realist, jer su u birokratskim društvenim mašinama ljudi zaista svedeni na funkcije, dok je prikazivanje potpunog, slobodnog čoveka u tradicionalnim romanima davalo lažnu predstavu o čovekovom mestu u svetu.

U duhu afektivno ravnog pripovedanja je i Kafkin jezik, koji Anders naziva jezikom protokola i jezikom distance, i čija je glavna karatkeristika ujednačen otuđujući ton službene objave. Pošto je to jezik izopštenika iz društva koji nastoji u društvo biti primljen, on ne može govoriti drugačijim tonom do službenim jezikom molioca ispred nekog nadleštva.

Takođe, Kafkin idiom je uvek isti, nema razlike u jeziku njegovih likova, bilo da su pametni, glupi, mali, veliki. Nema zvukova poverljivosti, entuzijazma, tuge, bola, pobune. A lakoću Kafkine proze Ginters objašnjava kao doskočicu nemoći.

Još jedno paradoksalno svojstvo Kafkinog sveta je da niti Kafkini junaci koji ne pripadaju svetu, niti viši ili čak visoki članovi društvene mašine ne proziru i ne poznaju svrhu svog obavljanja propisanih im dužnosti, odnosno nemaju predstavu o celini društvenog ustrojstva čiji su oni deo. I sam njihov tvorac im u tome ne pomaže jer se ne ponaša kao sveznajući pripovedač.

Zašto Kafkine kreature ne znaju ništa o stvarima koje bi im morale biti važne?

Zato što nemaju prava da znaju. Nemoćni, udaljeni od centara moći, oni nemaju prava da budu informisani. Nesloboda i agnosticizam su samo nazivi za jednu i istu pojavu – zaključuje Anders.

Kada čovek ne prozire društvo/birokratiju u koju bi da se uključi, ne može da prozre ni pojedine njene delove, te nema jasnu predstavu ni šta treba da čini, da li to čini kako valja, koje posledice može da ima njegovo delovanje ne samo s obzirom na njegovu težnju već i u celini isprepletenih društvenih odnosa, onda se sva čovekova koliko-toliko preostala živa energija pretvara u bes za tumačenjem.

Ono najstrašnije u delima Franca Kafke jeste saznanje da, iza vela čudnog i kafkijanskog, zapravo stoji realnost takva kakva jeste – stoji naša svakodnevica koju živimo i koju nesvesno prihvatamo kao normalnost. Činjenica da je svet izokrenut naglavačke, da je besmislen i otuđen, ali da su ljudi na ta svojstva svog života navikli i ne primećuju ih kao nešto sposobno da izazove bilo kakvu njihovu reakciju.

Svojom kafkijanskom atmosferom, Franc nam zapravo poručuje da svi mi živimo, ne obazirući se i ne primećujući stvari na koje bi po zdravom razumu morali da udarimo svom snagom dok ih ne iskorenimo iz društva.

Piše Nikola Jeremijaš.