Intervju sa Goranom Skrobonjom

U intervjuu za Niški press, Goran Skrobonja govorio nam je o književnosti, hororu i njegovom uticaju na stvarnost, o strahu i budućnosti, stanju u izdavaštvu, kao i odnosu književnosti sa "gejming" industrijom.
0
Foto: Goran Skrobonja, privatna arhiva

Goran Skrobonja rođen je 1962. godine u Beogradu, gde je i diplomirao 1985. godine na Pravnom fakultetu. Pisanjem se aktivno bavi već 36 godina, a svoju prvu priču objavio je 1986. godine u zagrebačkom naučnofantastičnom časopisu Sirijus. Na svoj vrsni spisateljski rad skrenuo je pažnju delima objavljenim u Tamnom Vilajetu, seriji jugoslovenskih/srpskih antologija za žanrovsku fantastiku. Goran Skrobonja je u ovim antologijama objavio neke od najznačajnijih priča jugoslovenske žanrovske fantastike: Rouzvil (1988.) , Kuća na brdu (1992.), Gumena duša (1993.) i Sveti rat (1996.).

Do danas je napisao niz priča i romana i svojim stvaralačkim opusom, pored naučne fantastike, obuhvatio i horor, folklor, slovensku mitologiju i pop kulturu. Njegovi romani su: Nakot (1992, 1994, 2011.), Vojnici Korota (1992.), Čovek koji je ubio Teslu (2010.), Sva Teslina deca (2013.), Kada kažeš da sam tvoj (2017.), Proročanstvo Korota (2018.) i poslednji njegov roman, napisan u saradnji sa kolegom Ivanom Nešićem Firentinski dublet – Sfumato (2020.). Pored romana, autor je i nekoliko zbirki priča: Od šapata do vriska (1996.), Šilom u čelo (2000, 2019.), Tihi gradovi (2007.), Poklade i druge priče (2014.), Vampirske priče (2016.) i Klopka i druge priče (2020.). Sva navedena dela svrstavaju ga u red najproduktivnijih savremenih srpskih pisaca.

Osim svog spisateljskog poziva, Goran Skrobonja bavio se i izdavaštvom, osnivač je izdavačke kuće Paladin specijalizovane za dela iz žanrova fantastike. Urednik je i izdavač prve domaće privatne edicije posvećene hororu – Košmar. Prevodilac je velikog broja romana najboljih svetskih pisaca naučne fantastike i horora. Istaknuto mesto u njegovom prevodilačkom opusu drže ciklusi o Hiperionu, Endimionu i Ilionu Dena Simonsa kao i o Mračnoj kuli Stivena Kinga.

Foto: Goran Skrobonja, privatna arhiva

Foto: Goran Skrobonja, privatna arhiva

  1. Mislite li da naučna fantastika polako postaje novi realizam?

Čini mi se da je to neizbežan ishod neravnopravne trke između tehnologije i ljudskog uma koji pokušava, ponekad bezuspešno, tu tehnologiju da shvati i da ima prema njoj normalan i očekivan odnos – kao prema sredstvu koje nam pomaže da lakše i bolje živimo, a ne kao prema gospodaru. Ne moramo da pominjemo, recimo, to da danas bukvalno svako ima pristup onim čudesnim spravicama koje su pre samo pet ili šest decenija junaci Zvezdanih staza koristili kako bi međusobno komunicirali – govorim o mobilnim telefonima, naravno. Ili, ako se prisetimo Blejd ranera, korporacija koje vladaju drugim planetama i eksploatišu ih pomoću siromašnih ljudi i replikanata, odn. androida – evo, danas imamo Ilona Maska koji je zapeo da kolonizuje Mars i Džefa Bezosa čiji Blu oridžin treba da izmesti tešku industriju sa Zemlje u orbitu; a u Japanu već duže vreme prave veoma realistične robote „za zadovoljstvo“ tako da je i taj deo sa replikantima blizu potpunog ostvarenja. Primera te vrste je bezbroj. Pisci više ne mogu da drže korak i smišljaju nešto što neće vrlo brzo postati deo naše svakodnevice. Moj prvi roman (Nakot) imao je upravo takvu sudbinu – pisan je nekoliko godina pre raspada SFRJ, i govori o početku građanskog rata u bivšoj zajedničkoj zemlji, tako da je ubrzo iz žanra SF-a prešao u žanr alternativne istorije. Jedino je horor komponenta ostala ista – na nju, čini se, tehnologija ne utiče mnogo. U tom smislu, kako je jednom rekao dr Zoran Živković, mi danas „živimo naučnu fantastiku“.

  1. Vas svrstavaju u red pisaca žanrovske fantastike i horora. Koliko je žanrovska podela u književnosti zaista potrebna i da li jedan umetnik uopšte može ograditi svoje stvaralaštvo takvim kalupom?

Pošto smo upravo ustanovili da je fantastika postala realnost, takve podele postaju sve besmislenije. Nekada su one imale određenu funkciju – obraćanje konkretnoj ciljnoj grupi, i olakšavale su život i publici i stvaraocima. Kao mlad čitalac, recimo, ja sam voleo da lako prepoznam, bilo po koricama, bilo po mestu na polici u biblioteci ili knjižari, vrstu literature koju sam voleo da čitam – pustolovne romane, vesterne, SF. Isto tako, kao mladom piscu, nimalo mi nije smetalo da me svrstavaju među stvaraoce fantastike ili horora; naprotiv, video sam, pogotovo u hororu, izuzetan potencijal i trudio se da ga što češće i što upornije promovišem kao žanr koji po književnom kvalitetu može da se meri – zahvaljujući svojim najboljim piscima i delima – sa bilo kojim drugim, pa tako i sa onim što se naziva književnom maticom, mejnstrimom, „lepom književnošću“. Pre tridesetak godina, pisci su počeli da sve slobodnije iz svog odabranog žanra prelaze u druge, mešaju ih i spajaju, stvorivši tzv. „slipstrim“. Naravno, naša književnost je i u tome bila na repu događaja, ali koliko vidim, generacija mladih pisaca nastupa sa dosta smelosti i ne samo što ne mari za podele unutar žanrovske književnosti, već ni za oveštali domaći glavni tok koji kao da ne može da se izvuče iz ideoloških podela začetih davno u prošlom veku. Ujedno, stasaju i novi čitaoci, a na kraju će se stvar svesti na isti onaj stav koji sam ja imao dok sam redovno odlazio u dečje i omladinske biblioteke: svako će pisati i čitati ono što mu se dopada, a poneki kalup će tu poslužiti prevashodno kao putokaz za najkraći put između pisaca i njihove publike.

  1. Poznato je da ste veliki ljubitelj rokenrola i muzike uopšte. Koliko muzika utiče na Vaš rad i pisanje?

Sada ne mnogo, osim kao svojevrsna zvučna podloga za vreme pisanja. Kako to obično biva, uz mene je ostala muzika iz „formativnih“ godina – dakle, ono što sam aktivno i predano slušao od sredine sedamdesetih pa do kraja osamdesetih. Pored tada aktuelnih žanrova – prog i simfo roka, panka, novog romantizma, rokabilija, bila je tu i muzika šezdesetih, koreni rokenrola, bluz pa i džez. Naravno, i ponešto od klasike, uglavnom Betoven i njegovi klavirski koncerti… Svega toga ima u mojim pričama i knjigama, a najskorije sam muziku iskoristio kao okosnicu radnje za priču „Zbogom moja gospo iz razigrane vode“ objavljenu u zbirci Klopka, po istoimenoj pesmi grupe King krimson, dok u istoj knjizi još jedna priča nosi naslov poznate rok pesme – „Juče je bio novi dan“, naravno, po pesmi „A New Day Yesterday“ grupe Džetro Tal.

  1. Pokazali ste svojim čitaocima svoje pripovedačko umeće i u kraćoj i u dužoj formi, ali ako se osvrnete na svoj rad, kroz koju formu ste najbolje uspeli da izrazite sebe – kroz kratku priču ili roman?

Zapravo, kroz novelu. To je ono „nešto između“, nit’ riba nit’ devojka – predugo da bi bilo priča, prekratko da bi se objavilo kao zasebna knjiga (doduše, dešava se i to, npr. Starac i more i Životinjska farma su po obimu novele, ne romani). Dakle, novela je prozna forma obima od nekih 70 pa do 120 šlajfni teksta, i veoma prija piscima – možete da se razmahnete i posvetite likovima i radnji ne gurajući ih u skučene okvire zadate za kratku priču, a opet ne morate da se bavite sporednim likovima i epizodama kako biste „dobacili“ do obima dovoljnog za roman. Zbog toga izdavači, ali i književni agenti na zapadu, ne podnose novelu, jer teško mogu zasebno da je prodaju. Ali, publika uživa u čitanju novela upravo zato što joj pisci u njima daju ono najbolje od sebe – puni raspon svog glasa, bez zakidanja, ali i bez nepotrebne preopširnosti. Zato u mojim zbirkama ima dosta novela i zaista se nekako najopuštenije i najkomotnije osećam kada pišem u tom formatu.

  1. Čini se da je horor atmosfera u kojoj se dobro snalazite. Zašto je horor potreban savremenom čoveku?

Odavno je već rečeno, posle proučavanja fenomena opčinjenosti publike hororom, ne samo u književnosti, već i u stripu ili na filmu, to da nam taj žanr donosi preko potrebnu katarzu, razrešenje stresova i frustracija koje se u nama gomilaju zahvaljujući načinu na koji živimo, ali to čini na bezbedan način, bez izlaganja stvarnoj opasnosti: to je katarza koju doživljavamo u sigurnom okruženju, na bioskopskoj stolici ili u sopstvenoj fotelji. Tu nema bogzna šta da se doda – što se mene tiče, ova funkcija horora više nego opravdava njegovo postojanje, i dobro objašnjava njegovu trajnu popularnost.

  1. U srpskoj fantastičnoj prozi poznate su reči Milorada Pavića: „Ako ideš u smeru u kom tvoj strah raste, na pravom si putu“. U Vašim knjigama najuočljiviji putokaz za čitaoce je upravo – strah. Mislite li da strah može biti dobra vodilja, kako u književnosti, tako i u životu?

Strah je jedna od najvažnijih emocija u čoveku, prati nas od otkad postanemo svesni sebe i sveta koji nas okružuje pa sve do smrti, i pritom nas štiti od svega što bi moglo da nas ugrozi, fizički ili psihički. Zato je on ujedno i jedna od večitih tema umetnosti, samim tim i književnosti. Ali ne smatram da strah treba da nas vodi: njegova funkcija je da nas upozorava i sprečava da postupamo nepromišljeno. Ne smemo dozvoliti da živimo u strahu – dovoljno je da živimo sa njim, i to je veoma važna razlika.

  1. Možete li nam odati način na koji stvarate? Imate li neku rutinu, ili pišete stihijski?

Ne, nemam rutinu. Niti pravila. Nekada pišem linearno, od uvoda pa do zaključka. Nekada počnem od sredine, pa se vratim početku; a desi se i da živopisna završna slika neke priče bude ono što me pokrene da je napišem. Zato mislim da nikad ne bih mogao da vodim one čuvene radionice kreativnog pisanja – nisam siguran da bi bilo ko išta uspeo da nauči od mene. Ako je to stihijsko pisanje, onda neka bude tako.

  1. Da bi stvorio umetničko delo, jedan umetnik mora u njega uneti bar deo sebe i pristati da taj deo intime koju je u svoje delo uneo pokaže javno. Koliko od Vas ima u knjigama koje pišete i može li jedan čitalac misliti da Vas poznaje ako je samo pročitao Vaša dela?

Za ovo potonje nisam siguran, ali tačno je to da pisac sopstvena iskustva koristi u delima koja piše, ako ni zbog čega drugog, ono da bi ona bila ubedljivija. Kada sam počinjao da pišem, poslušao sam savet starijih kolega iz Društva „Lazar Komarčić“ koji su mi govorili da treba da pišem o onome što najbolje poznajem. Mislim da se toga držim i danas, a moja knjiga u kojoj ima najviše autobiografskog, naravno, jeste roman Kada kažeš da sam tvoj.

  1. Vaše knjige imaju duboku istraživačku podlogu. Koliko vremena je potrebno da bi se sakupila građa za jedan roman i koliko je odricanja potrebno da bi se pisanje svršilo uspešno?

Zahvaljujući internetu, taj deo posla veoma je olakšan. Recimo, kada sam pisao roman Sva Teslina deca, bio mi je potreban, između ostalog, i podatak koliko bi dana jedan brod poput Titanika putovao od Trsta do Hong Konga. I uspeo sam da pronađem na mreži sajt koji izračunava brzinu kretanja broda na osnovu njegove težine i snage motora, tako da sam veoma brzo došao do rešenja. Naravno, ne verujem da bi mnogo čitalaca primetilo grešku i pobunilo se da sam taj podatak prosto izmislio, ali svakako je bolje u tim stvarima biti što precizniji. Ili drugi primer: u romanu Firentinski dublet – Kjaroskuro koji Ivan Nešić i ja upravo privodimo kraju, postoji scena u kojoj Milovan Glišić u Londonu odlazi na predstavu Makbeta u pozorištu Licej Henrija Irvinga i Brema Stokera. E sad, trebalo mi je tu malo više „mesa“, podataka o samoj predstavi, pa sam potražio po mreži i pronašao PDF sa doktoratom koji je na Univerzitetu Virdžinije početkom sedamdesetih odbranjen na temu upravo te Irvingove predstave Makbeta, sa svim mogućim podacima o scenografiji, kostimima, Irvingovom prekrajanju Šekspirovih činova… Tako istražena građa onda ima povratni uticaj na ono što pišete – najednom vam se otvore nove pojedinosti, odvedu vas putem koji niste ni slutili, i dobijete sasvim neočekivano novi tekst. To se veoma često dešava kad istražujete konkretnu epohu i naiđete na detalje toliko neodoljive da jednostavno morate da ih podelite sa čitaocima. Dakle, nema tu naročito mnogo odricanja – praktično nam je sve dostupno posle nekoliko klikova mišem. Još jedan dokaz za tvrdnju da živimo naučnu fantastiku.

  1. Vi imate puno iskustva u izdavaštvu. Mislite li da su izdavačke kuće u Srbiji još uvek neka vrsta „filtera“ kroz koji nekvalitetna književnost ne prolazi, ili je doba komercijalne književnosti odavno u toku?

Izdavaštvom sam prestao da se bavim kada sam jednog trenutka shvatio da u magacinu imam 20 hiljada neprodatih knjiga i da štamparijama dugujem 20 hiljada evra. Imao sam određenu ideju, viziju, i želeo sam da negujem zaista ono najbolje od žanrovske književnosti. Ipak, to nije bilo dovoljno. Najuspešniji izdavači kod nas objavljuju knjige sumnjivog književnog kvaliteta koje se prodaju u ogromnim tiražima, ali to im zato omogućava da paralelno objavljuju klasike ili kvalitetnu novu prozu čija samostalna prodaja ne bi mogla da bude ekonomski opravdana. Na taj način pokrivaju sva interesovanja čitalačke publike i mogu uspešno da posluju. Zbog toga izuzetno cenim ono što rade. Postoje, opet, i izdavači slični Paladinu koji su orijentisani na mali segment tržišta i uporno primenjuju svoj prepoznatljivi koncept – njihova izdanja su obično najkvalitetnija, ali su istovremeno njihovo dalje postojanje i budućnost najupitniji. Želim im zaista sve najbolje, zato što su nam uvek potrebne dobre knjige.

  1. U poslednje vreme, pogotovu na polju fantastike, sve su popularnije adaptacije knjiga u računarske igrice. Da li mislite da se duh jednog romana može preneti i verno prikazati na „gejming“ platformi i može li se na ceo taj svet igrica gledati kao na oblik savremenog pripovedanja koji je kadar da zameni pisanu reč?

Posredi su različiti mediji. Proza nije interaktivna, dok računarske igre to jesu. I sam veoma volim igrice, ali ih najčešće ne doživljavam kao pripovedanje. To ne znači da nema onih koje su zasnovane na zaista dobrim zapletima, već jednostavno da od jednog romana i od jedne igre očekujem različite stvari. Isto važi i za odnos knjige i filma, premda kod filma nema tog momenta interaktivnosti. Dakle, „gejming“ platforme ponekad pogode to što nazivate duhom ili atmosferom iz knjige, ali čini mi se da su to ipak retki slučajevi. Pisana reč će, smatram, ostati nezamenljiva – jer nema tog programera ili filmskog režisera koji će nadmašiti igru ili film koji nam se odvija u glavi dok čitamo dobru prozu.

  1. Da li imate u planu neku takvu adaptaciju svojih dela u seriju, film ili igricu?

Za sada je jedino za format TV serije otkupljena moja novela „Supernova“ iz zbirke Šilom u čelo, i trenutno je u pripremi u producentskoj kući Firefly, a trebalo bi da se emituje sledeće godine. Mislim da bi mnoga moja dela mogla uspešno da se ekranizuju, ali da za većinu postoji jedan te isti problem – ta ekranizacija morala bi da bude prilično skupa.

  1. Posle hiljada prevedenih stranica, čitaoci u Vama vide pouzdanog prevodioca. Možemo li uskoro očekivati neki novi Vaš prevod?

Laguna bi uskoro trebalo da objavi drugu knjigu iz sjajne trilogije Luna Ijana Mekdonalda, a kod Čarobne knjige će mi se pojaviti prevodi stripova Princ Valijant i Konan. Isto tako, izdavačka kuća Strahor priprema treću zbirku originalnih priča o Konanu Roberta E. Hauarda koje sam takođe preveo. Ima dosta toga u radu…

  1. Vi ste laureat nagrade „Stanislav Lem“ za 2021. godinu, koju dodeljuje Izdavačko-književni centar Solaris za fantastiku u književnosti. Pored ove nagrade u svojoj karijeri dobili ste i dugi niz drugih nagrada. Koliko su Vam ovakva priznanja važna i da li bi nagrade trebalo da budu cilj za pisca, ili samo nuspojava njegovog rada?

Ako pišete za nagrade, neizbežno je da ćete u najvećem broju slučajeva ostati razočarani. Nagrade su lepa i prijatna stvar, priznanje koje svedoči o tome da ste ipak ostavili nešto za sobom generacijama koje dolaze, ali nijedan pisac koga poznajem nije počeo da se bavi pisanjem sa idejom da osvoji npr. Ninovu nagradu. Ne kažem da nema takvih, već samo da ih ja ne poznajem.

  1. Šta Vaši čitaoci mogu očekivati od Vas u skorijoj, a šta u daljoj budućnosti?

U junu 2021. trebalo bi da u štampu ode Firentinski dublet – Kjaroskuro, drugi i završni deo dvoknjižja koje pišem sa Ivanom Nešićem. Što se malo dalje budućnosti tiče, razmišljam o tome da malo proširim novelu Sin čopora objavljenu u antologiji Kosingas – Neispričane priče (Strahor) i da se ta knjiga pojavi kao poseban roman. Isto tako, u poslednje vreme čačkam po sopstvenom Fejsbuk nalogu kako bih pronašao stare objave u rubrici „Disekslije“ i sakupio ih u jednu knjižicu – mnogi moji Fb prijatelji traže tako nešto, pa bih voleo da ih time obradujem. Za dalje – videćemo…

Intervju sa Goranom Skrobonjom sproveo Nikola Jeremijaš.

 

Marketing

Ostavite komentar