Dr Jelena Mutić: Plastika utiče na naše zdravlje mnogo više nego što mi u ovom trenutku možemo da pojmimo

0
Fotografija: Srđan Pokorni

Projekat IMPTOX bavi se uticajem mikro- i nanoplastike na naše zdravlje. U okviru serije intervjua sa domaćim naučnicima razgovarali smo sa jednom od učesnica, dr Jelenom Mutić, koja nam je pružila uvid u napredak i ciljeve projekta.

Kada čujete da je jedan projekat dobio višemilionski grant od programa Horizon 2020, možete biti sigurni da pomera granice istraživanja i inoviranja i da je od ogromnog značaja za čitavo društvo. Među takve projekte spada i IMPTOX koji proučava uticaj sitnih plastičnih čestica na ljudsko zdravlje. Njime rukovode domaći naučnici, a mi smo imali prilike da razgovaramo sa jednom od njih, dr Jelenom Mutić.

Dr Jelena Mutić je profesor na Katedri za Analitičku hemiju Hemijskog fakulteta u Beogradu. Oblast njenog istraživanja je razvoj novih analitičkih metoda (spektroskopskih i elektrohemijskih metoda) u skladu sa trendom razvoja analitičke hemije u svetu i njihova primena u različitim uzorcima životne sredine (biljkama, zemljištu i hrani). Autor je preko 70 naučnih radova, jedne monografije i koautor nekoliko udžbenika i praktikuma za studente Hemijskog fakulteta.

Dr Mutić nam je otkrila koliko je duboko plastika prodrla u životnu sredinu, na koji način nastaju mikro- i nanoplastične čestice i kako će projekat IMPTOX doprineti rešavanju ovog velikog izazova 21. veka.

U proteklom periodu čitamo vesti o tome kako je mikroplastika po prvi put nađena u krvi i plućima ljudi. Šta ovo znači za naše zdravlje? I otkud ona tu?

Upravo tako. Članak u Gardijanu da je mikroplastika nađena u ljudskoj krvi izazvao je priličnu pažnju javnosti i ukazao na ozbiljan problem mikroplastike tako da ne iznenađuje  i vaše interesovanje.

Proizvodnja plastike i zamena staklene i keramičke ambalaže plastičnim materijalima doveli su do nagomilavanja i plastičnog otpada koji polako postaje globalni problem.  Ogromne količine plastičnog otpada zagađuju životnu sredinu, reklo bi se da nema mesta na planeti koje je zaštićeno. Razlog te široke upotrebe plastičnih materijala i ekspanzije u proizvodnji je njena izuzetna izdržljivost i postojanost, što je ujedno trebalo da bude i njena velika prednost nad ostalim materijalima. Međutim, ono što je bila nepoznanica, a sada se uveliko zna, je da plastika može polako da se razgrađuje u prirodi usled dejstva mikroorganizama, toplote, svetlosti ili vlage.

Procenjuje se da 5,25 triliona čestica plastike cirkuliše površinskim vodama okeana, a verovatno i više zbog pandemije COVID-19

Razgradnjom plastičnog otpada formiraju se mikroplastične i nanoplastične čestice različitog oblika, hemijskog sastava i veličina. Po definiciji pod mikroplastikom se podrazumevaju čestice veličine ispod 5 mm do 0,001 mm, a veličina nanoplastičnih čestica je manja od 0,001 mm. S druge strane, mikro- i nanoplastične čestice se kao takve proizvode za komercijalnu upotrebu u abrazivnim sredstvima za čišćenje i kozmetici i na taj način dospevaju u otpadne vode iz domaćinstava.

Te sitne čestice su nevidljive golim okom i njihovo kretanje je nemoguće kontrolisati tako da se nalaze u okeanima, rekama, vazduhu i zemljištu. Podatak da su mikroplastične čestice nađene u snegu Mont Everesta govori da nema mesta u životnoj sredini koje je nije zagađeno njima. Neke procene sugerišu da 5,25 triliona čestica plastike cirkuliše površinskim vodama okeana, a verovatno i više, zbog povećane upotrebe plastike i otpada tokom pandemije COVID-19.

Konzumiranje morskih plodova je jedan od načina da se mikro- i nanoplastične čestice uključe u lanac ishrane odnosno da direktno dospeju u ljudski organizam. Postoje istraživanja koja su pokazala da se odvrtanjem plastičnog čepa na flaši vode napravi na desetine mikročestica. Osim unosa hranom, mikro i nanoplastične čestice se mogu udahnuti i tako ugroziti zdravlje ljudi i životinja.

Plastika utiče na zdravlje ljudi mnogo više nego što mi u ovom trenutku možemo da pojmimo. Ona utiče čak i na mentalno zdravlje ljudi, što je takođe ispitano u jednoj studiji koja je pokazala da su ljudi drastično smanjili šetnje po parkovima ili prestali da se šetaju po lepim plažama jer su pune plastičnog otpada.

Uključivanje mikroplastičnih čestica u lanac ishrane i unošenje u ljudski organizam je ozbiljan problem sa jedne strane, a sa druge strane veliki je problem što ne znamo koliko su one zapravo opasne po zdravlje i koje sve probleme mogu da izazovu.

Učesnica ste projekta velikog Horizon projekta Imptox koji finansira Evropska unija. Kakve aktivnosti su planirane i zbog čega je Vaš projekat toliko značajan?

Evropska unija i stručna javnost su prepoznale mikroplastiku kao ozbiljan problem što je dobro. IMPTOX projektu, koji je započeo u aprilu 2021. godine i koji traje četiri godine, dodeljeno je preko 6 miliona evra iz programa EU Horizon 2020 kako bi doprineo razumevanju efekata mikroplastike na zdravlje. Institucija koja rukovodi projektom je Univerzitet u Beogradu – Hemijski fakultet, a u realizaciju projekata su uključeni i eksperti iz osam evropskih zemalja.

U okviru Hemijskog fakulteta na projektu sarađuje nekoliko istraživačkih grupa. Istraživačka grupa sa Katedre za Analitičku hemiju, kojoj ja pripadam, bavi se razvijanjem analitičkih metoda za izolovanje mikroplastičnih čestica iz bioloških uzoraka, za kvantifikaciju i karakterizaciju. Prelistavanjem stručne literature uočava se veliki problem nepostojanja standardizovanih analitičkih metoda za izolovanje, kvantifikaciju i karakterizaciju ovih čestica i jasna je potreba za usaglašavanjem na evropskom pa i svetskom nivou.

Uključivanje mikroplastičnih čestica u lanac ishrane i unošenje u ljudski organizam je ozbiljan problem o kome se ne zna dovoljno

Pored nas, tu je istraživačka grupa sa Katedre za organsku hemiju koja se bavi sintezom monomera ili oligomera plastičnih materijala koji su obeleženi ugljenikom C-13 što bi omogućilo praćenje kretanja mikroplastičnih čestica kroz tkiva i nalaženje mesta akumulacije u ljudskom organizmu.

I naravno, istraživačka grupa sa Katedre za biohemiju koji se bavi  molekularnom alergologijom, proteinskom hemijom i proteomikom. U projekat je uključen i veliki broj mladih istraživača, studenata doktorskih studija hemije, hemije životne sredine i biohemije sa Hemijskog fakulteta.

Od posebne važnosti je što je IMPTOX projekat deo formirane mreže o mikro- i nanoplastičnim česticama i zdravstvu. Mrežu čini pet projekata iz programa Horizon 2020 i Zajednički istraživački centar Evropske komisije. Na taj način se, na sastancima direktno razmenjuju iskustva, informacije i dostignuća što će značajno doprineti Evropskoj strategiji za plastiku.

Mi se iskreno nadamo da će naši naučni podaci pružiti osnovu za buduće regulatorne mere Evropske unije za bezbednost hrane, vode i vazduha, pored akcija u vezi sa upotrebom i odlaganjem plastike, kao i smernicama za pacijente sa alergijama.

Kako se detektuje prisustvo sitnih čestica plastike u životnoj sredini i ljudskom organizmu?

Da bi se jedna mikroplastična čestica detektovala u nekom kompleksnom uzorku kao što je tkivo ili krv, potrebno je prvo izolovati je, a da se pri tom ne naruši njen integritet, ni oblik ni hemijski sastav. Mikroplastične čestice se mogu naći u različitim oblicima: kao sferne, u obliku niti ili kao fragmenti.

Izolovanje čestice podrazumeva razaranje biološkog materijala pod vrlo striktnim uslovima, bez visokih temperatura i agresivnih reagenasa koji mogu da oštete samu plastičnu česticu. I sam proces izolovanja zavisi od materijala koji se ispituje.

Mikroplastika može na površini da veže i prenosi razne zagađujuće supstance kao što su teški metali i alergeni što vodi daljem ugrožavanju ljudi

Nakon izolovanja slede koraci kao što je brojanje i karakterizacija odnosno utvrđivanje o kojoj vrsti plastičnog materijala se radi. Za određivanje vrste plastike na raspolaganju su nam najsavremeniji analitički instrumenti. Najčešće se u uzorcima nalaze čestice od polietilen tereftalata (PET), polivinil-hlorida, polistirena i polietilena odnosno od plastike koja se najviše i koristi u proizvodnji flaša, za pakovanje hrane ili za proizvodnju kesa.

U kakvoj su vezi mikro i nanoplastika sa alergijama?

Još jedna vrlo bitna karakteristika tih mikroplastičnih čestica je to što mogu na svojoj površini da vežu razne zagađujuće supstance kao što su teški metali, alergeni, toksini i mikroorganizmi i posluže kao njihovi nosioci što vodi daljem ugrožavanju ljudi.

Kada se ima u vidu, da je alergija jedna od najčešćih hroničnih bolesti u Evropi i da više od 150 miliona Evropljana pati od najmanje jednog hroničnog oblika alergije, od kojih 20% živi sa teškim oblikom alergije, jasno je koliko je bitno ispitati koliki je uticaj ovih čestica na alergije. Trenutno 70 miliona Evropljana ima alergijsku astmu, a 7 miliona živi sa alergijama na hranu. Troškovi za društvo su ogromni, sa više od 100 miliona izgubljenih radnih/školskih dana godišnje, a godišnji troškovi zdravstvene zaštite prelaze 140 milijardi evra. Rasprostranjenost alergija raste, a trenutna predviđanja su da će do 2025. nekom vrstom alergije biti pogođena polovina celokupne populacije EU.

Prvi rezultati pokazuju da bi visoke koncentracije mikro- i nanoplastičnih čestica u životnoj sredini mogle povećati broj alergičnih osoba ili pogoršati njihove alergije.

Najavljena je izrada velikog međunarodnog ugovora, nalik Pariskom, za borbu protiv zagađenja plastikom, a Evropska unija nastoji da smanji količine mikroplastike. Koji su koraci, prema Vašem mišljenju, bitni u dostizanju ovih ciljeva i zbog čega?

Vrlo važan korak je to što je Evropska unija plastiku identifikovala kao ključni prioritet i obavezala se da će se baviti izazovima koje predstavlja plastika. Jasno je, da je neophodno smanjiti proizvodnju plastike kako bi se smanjila koncentracija mikro- i nanoplastičnih čestica u vazduhu i prirodnim vodama, A sa druge strane neophodno je raditi na jasnim odredbama za odlaganje i skladištenje plastičnog materijala.

Ono što mi kao pojedinci možemo da uradimo je da svakodnevno ukazujemo na postojanje rizika i opasnosti od ovog nevidljivog neprijatelja. Bitno je da se priča o problemu, da se organizuju tribine kako za stručnu/naučnu populaciju tako i za građane na kojima će građanstvo informisati o riziku. Treba raditi na podizanju svesti kod dece o štetnosti plastike koja završi kao otpad u životnoj sredini kroz razne radionice.

Izvor: klima101.rs

 

Prijatelji sajta: FIRMA.co.rs

Ostavite komentar