Cveće za dostojanstvo

Država Srbija ima dugu i sadržajnu tradiciju u gotovo svim sportskim disciplinama. Mi smo i zemlja košarke i zemlja fudbala i zemlja tenisa i zemlja vaterpola i gimnastike i streljaštva, mi se dobro vučemo, rvemo, skačemo, plivamo, sve što se baca, mi bacamo najdalje, sve što se udara, mi udaramo najjače. Ali u jednoj disciplini smo uistinu neprevaziđeni – u ostajanju na vlasti. Sve ono gorepomenuto, pa i duplo, akteri naše političke scene uradiće da bi svoj narod, svoje podanike, naterali da za njih glasaju, da ih podrže i daruju im bar još koju godinu sedenja u fotelji.

U obaranju rekorda u ovoj disciplini, našim političarima najveći pomagači su – brojke! Onaj koji uopšte uspe da kroz silne statističke analize o ekonomskom uzletu naše zemlje, o privrednom rastu i otvaranju fabrika, o odličnim rezultatima u vakcinisanju i borbi protiv kovida, dođe i do drugih vesti, videće silna nastojanja naše vlasti da pokaže koliko je Srbija ostvarila odlične rezultate po pitanju rodne ravnopravnosti.

Pa hajde unapred, pre nego nam se serviraju brojke, da vidimo šta se to može postići tendencioznim iznošenjem statističkih podataka:

Ljudi koji najčešće obavljaju posao narodnih poslanika su muškarci; u najunosnijim sferama muškarci su znatno brojniji od žena (inženjerstvu, proizvodnji i građevinarstvu (57%), informacionim i komunikacionim tehnologijama (66%) i uslugama (56%)); među članovima SANU i na položajima u drugim naučnim i umetničkim organizacijama dominiraju muškarci sa 90%; stopa ekonomske aktivnosti žena sa nižim obrazovanjem znatno je manja od stope aktivnosti muškaraca sa nižim obrazovanjem; stopa zaposlenosti žena manja je za 14,7% od stope zaposlenosti muškaraca; žene su češće od muškaraca primorane da biraju neformalno zaposlenje; žene tri puta češće nego muškarci primaju minimalnu penziju; na selu 80% kuća se vodi na muškarce; 94,2% krivičnih dela protiv polne slobode kao žrtvu imaju ženu; analize o tamnoj brojci kriminaliteta pokazuju da je svaka druga žena doživela neki oblik seksualnog uznemiravanja; žene provode dvostruko više vremena radeći kućne poslove, a upola manje vremena provode na plaćenim poslovima, dok zaposlene žene rad kod kuće imaju kao drugu smenu…

A može i drugačije:

Skoro 50% ministara u novoj vladi su žene; čak u pet različitih delatnosti žene ostvaruju veću prosečnu zaradu od muškaraca; žene u proseku žive duže od muškaraca za šest godina; i među upisanim i među diplomiranim studentima na fakultetima veći broj su žene; u 2019. godini doktoriralo je više žena; u većini starosnih grupa kompjuterski su pismenije žene nego muškarci; stopa ekonomske aktivnosti žena sa višim obrazovanjem je viša od stope ekonomske aktivnosti muškaraca sa višim obrazovanjem; platni jaz između žena i muškaraca u Srbiji u proteklim godinama iznosi 8.8%, što svrstava Srbiju u grupu država u Evropi sa najnižim platnim jazom; najveći broj ljudi koji u Srbiji čini samoubistva su muškarci; ljudi koji najčešće rade opasne poslove su muškarci; najveći broj beskućnika su muškarci; ljudi koji postižu gore rezultate u školi su muškarci; velika većina žrtava kriminaliteta nasilja su muškarci; ljudi koji imaju više radnih časova su muškarci; svaki treći muškarac je iskusio neku vrstu diskriminacije u društvu…

Svi gore navedeni statistički podaci – tačni su i nalaze se u izveštajima Republičkog zavoda za statistiku. A šta oni pokazuju? Za onog ko želi da istraži i vidi realno stanje, pokazuju da su žrtve diskriminacije – ne polovi – već ljudi. A za većinu, koja ne želi da odvoji vreme i dođe do istine, pokazuju ono što im se servira. U prvom slučaju, vidimo podatke koji svedoče o strukturalnoj diskriminaciji žena, a u drugom slučaju o istoj takvoj diskriminaciji muškaraca. U zavisnosti od procene političara, serviraće se one brojke koje im pomažu da ostanu duže na vlasti. Ta procena će se menjati, te će se menjati i vizija građana o tome ko je i gde diskriminisan.

Kada se pokrene priča o položaju žena u društvu, najveći broj ljudi prvo pomisli na diskriminaciju. Da, diskriminacija žena postoji. Ali nije ni blizu da bude presudni faktor koji određuje društveni status žena. Ovo je važno napomenuti jer je prepoznati problem najvažniji korak ka rešavanju problema. Razvijanjem kulture žrtve i prostim vikanjem „diskriminacija!“, položaj žena u društvu ostaće isti kao i do sada. A taj položaj određuje niz faktora, od kojih je samo jedan diskriminacija. Taj niz faktora utiče na sve nas. A svi ti faktori koji od nas prave žrtve, siromahe, gladne, beskućnike – robove – kontrolišu se od strane vlasti. Ona je ta koja na te faktore svojim merama može uticati i položaj žena poboljšati. Ali realne mere uvek izostanu.

Potrebno je skrenuti malo pogled sa populističkih brojki koje nam se serviraju i učiniti prave korake. A pravi koraci postoje! Na primer: razvijanje programa za uključivanje žena u sfere koje su najplaćenije (nauka, tehnologija, inženjerstvo, građevinarstvo…), uvođenje obrazovnih i propagandnih programa koji će podići svest u društvu o seksualnim deliktima, nasilju u porodici i uopšte muško-ženskim odnosima, realno unapređenje inspekcijskog nadzora radi sprečavanja otpuštanja i diskriminacije žena koje se nalaze na porodiljskom, trudničkom bolovanju, sistemski razvoj vaspitanja dece, nalik na sistemima koji su uvedeni u skandinavskim zemljama, a koji će kod narednih generacija iskoreniti određene stereotipe prema ženama uvrežene u kulturi, da sredi rupe u zakonodavstvu, na primer, prepozna žene žrtve seksualnog nasilja u ratu, kako bi toj kategoriji podarila pravnu, zdravstvenu, psihološku, socijalnu i svaku drugu zaštitu, da konačno postupi po tačkama koje se nalaze u 72 preporuke Komiteta Ujedinjenih nacija za eliminaciju diskriminacije žena, koje u većem delu još uvek nisu ispoštovane!

Ali, umesto svega toga, naša vlast odlučuje da viče „diskriminacija!“, skupljajući tako političke poene kod neinformisane gomile i ostavljajući nepromenjenim sve ono što ih gomilom i čini. Umesto svih realnih mera koje je moguće sprovesti, predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost govori o tome kako je važno za ženu da bude psihološkinja, a ne psiholog.

Dok su uoči 8. marta ove godine pristizala istraživanja organizacije „UN Women“ u Srbiji o povećanju stope nasilja nad ženama, predsednik Srbije čestitao je svim ženama međunarodni dan žena i poželeo im je puno cveća za ovaj dan.

Hajde da svi, i žene i muškarci, i beli i crni, i većine i manjine, zastanemo i uglas tražimo, umesto cveća, malo dostojanstva!

Da tražimo da se priča o pravim problemima i da se sprovode stvarne mere.

Da umesto „psihološkinje“, tražimo mogućnost da se savremena kontraceptivna sredstva dobiju na recept.

Da umesto sto evra, tražimo ostavke.

Da umesto spomenika, tražimo slobodne medije.

Da umesto nacionalnog stadiona, tražimo besplatne udžbenike.

Da umesto Beograda na vodi, tražimo Beograd s čistim vazduhom.

Ukratko, da umesto brojki, tražimo istinu.

Piše Nikola Jeremijaš.